| Ilber Hisa: Potom je to prešlo u srpske narodne pesme, preko kojih je taj događaj podignut na nivo mita, koji tokom XIX veka služi srpskim političkim ideolozima. Još od Nečartanija taj mit je nadahnuo nacionalističke srpske pokrete. Ne treba da zaboravimo da prvi film ikad snimljen u Srbiji ima za temu Kosovsku bitku, prvi Ustav je Vidovdanski ustav, atentat na Franca Ferdinanda je izvršen 28... To je mit održan pod okriljem crkve, tako je negovan, a posebno tokom XIX veka, kada je došlo do zakasnelih pokušaja na Balkanu za stvaranje nacija. Taj mit je služio politici |
Učestvuju: Rada Trajković, Srpsko nacionalno veće Gračanica, Jelena Bjelica, Građanski glasnik, Ilber Hisa, politička partija ORA, Kaćuša Jašari, predsednica SDP Kosova
Voditeljka: Jeta Džara
Balkanska istraživačka mreža, BIRN |
Jeta Džara: Dragi gledaoci, dobro veče. Život na Kosovu danas ćemo pokušati da pogledamo kroz prizmu Kosovske bitke, istorijskog događaja koji i danas igra važnu ulogu u srpskoj mitologiji. Zašto je dan Svetog Vida ili kako ga Srbi zovu Vidovdan tako važan datum, kada se zna da taj dan obeležava poraz, a ne pobedu. Kako mu pristupiti i kada se zna da taj dan budi tako neprijatan osećaj za Albance i krajnje obrnut osećaj za Srbe. Ostaje nam da još vidimo da li će doći dan kada dani slavlja jedne etničke zajednice neće biti doživljeni kao pretnja za drugu etničku zajednicu. Današnji gosti su Rada Trajković iz Srpskog nacionalnog veća, Jelena Bjelica, koja živi u Prištini i urednica je novina Građanski glasnik, koje izlaze na srpskom jeziku na Kosovu, Ilber Hysa iz reformske partije ORA i magistar istorije, i gospođa Kaćuša Jašari, predsednica Socijaldemokratske stranke Kosova. Hvala svima što ste došli i pre nego što počne debata pozivam vas da pogledamo zajedno snimak sa terena koji je pripremio tim Balkanske istraživačke mreže.
"Na ovom mestu pre 617 godina odvijala se velika bitka za Kosovo, gde su se udružene snage kneževina Balkana prvi put zajedno suprotstavile Otomanskoj imperiji. Muhamet Malja, profesor istorije na Filozofskom fakultetu Univerzitata u Prištini, priča o tome koliko je nekada bila važna ova bitka i koliko je sada važna.
Malja: Kosovska bitka je jedan od događaja koji i danas ima uticaja na ovim prostorima. Važna činjenica u vezi s tom bitkom je da se otomansko prodiranje suočava sa organizovanim otporom balkanske koalicije. Balkanska koalicija je pre svega u svom sastavu imala Albance, Srbe, Bošnjake. Jedan skup izvora pominje te narode kao učesnike u bici, dok druga grupa izvora dodaje druge etničke komponente, kao što su Mađari, Česi, Poljaci, Vlasi itd. Jedan hroničar tog vremena, odnosno Konstantin Janičar, kaže da je bitka počela u utorak i završila se u petak, što znači da je trajala nekoliko dana, a ta činjenica ukazuje na to da nije odmah bilo pobednika, nego da je bitka na početku bila izjednačena, a da je tek na kraju pobeda pripala Osmanlijama. Problem koji se posle Kosovske bitke pojavljuje je više problem mitoloških nagađanja, odnosno korišćenje jednog istorijskog događaja u svrhe dnevne politike.
Ovo je hram sultana Murata I koji je ubijen u Kosovskoj bitci. Posle povlačenja Otomanske imperije sa Balkana ovaj se hram pretvorio u jako važan verski objekat. Mnogi ljudi dolaze ovde da se mole i veruju da je ovo sveto mesto i da ima lekovite moći. Ta tradicija je ostala, ljudi dolaze, žene koje nemaju decu, devojke za kisne, bolesni... Ovo je spomenik na Gazimestanu sagrađen 1953, koji daje Kosovskoj bici nacionalnu ekskluzivno srpsku boju. Ali šta danas misle Srbi o njihovoj slavi Vidovdanu, posebno za onaj iz 1989. godine?
Ranđel Nojkić: 1989. jeste vezana za Slobodana Miloševića i za prekretnicu u veoma negativnom smislu, pa su Srbi posle toga, čini mi se, pošli slepim kolosekom. Taj slepi kolosek ih je vratio dvadeset-trideset godina unazad, i ne samo da ih je vratio unazad i ne samo da je vratio Srbe na Kosovu, nego celu Srbiju, i danas se nalazimo tu gde se nalazimo.
Dejana Nikolić: Vidovdan znači svetinju. Kada sam prošle godine dolazila ovamo za Vidovdan, mama me ispraćala i rekla mi je - ne zaboravi da upališ sveću za kosovske junake.
Živojin Rakočević: Taj istorijski falsifikat napravila je grupa ljudi koja je ideologiju komunizma, sa ideologije komunizma prešla na ideologiju nacionalizma, pozivajući se na verski momenat, a pri tom uopšte nemaju veze s verom, nemaju veze sa stvaranjem države, nemaju sposobnost da razluče naciju, crkvu od države. Dakle, mi smo zahvaljujući svemu tome u nacionalnom smislu postali fatalisti jer mi smo kao komunisti rekli - mi pripadamo carstvu nebeskom, a da pri tom za carstvo normalno, ljudsko, zemaljsko, demokratsko, nemamo nikakvog sluha, nemamo nijedan zdrav momenat u svemu tome.
Vojislav Koštunica: Da ponovimo ono što svaki Srbin mora da zna - Kosovo je uvek bilo i zauvek će biti deo Srbije.
O tome koliko je verodostojan ovaj podražaj Koštunice, pričaju lokalni Srbi.
Ranđel Nojkić: Kada je Koštunica dolazio u Peć, ja sam bio prisutan, kada je Koštunica dolazio u Pećku patrijaršiju, bio sam prisutan, i imao sam priliku izbliza da vidim... to nije energija, to nije snaga, to nije ponuda, on nije ponuda...
Živojin Rakočević: Pa, vidite, to može da bude i ono staro pravilo i praksa, da se u nekim možda sudbonosnim trenucima ovde dođe, pa se pokupe neki poeni. Mislim, već viđeno, apsolutno mi ništa ne znači. Videću svog premijera i to je to. Davno je prošlo vreme kada smo bili zaluđeni u političare, ne verujemo više političarima, apsolutno nijednom."
Jeta: Ne veruju više u političare, gospođo Trajković, veruju li ljudi u vas?
Trajković: Ja ne bih celu priču koju ste pripremile svela na nešto što je moj uticaj politički na Srbe. Ja bih želela u stvari da na jedan način odgovorim na ono sve što sam čula tokom uvoda u emisiju. Moram da vam kažem da svi znamo da Kosovski boj suštinski predstavlja jedan veliki istorijski događaj. Tu je došlo do boja u kom su dva cara poginula, srpski car Lazar s jedne i turski car Murat s druge strane. Svakako da je značaj za Srbe veliki utoliko što je, ako tako mogu da kažem, ta borba bila oslobodilačka, nije bila borba koja je imala za cilj osvajanje teritorije. Smrt za mene, kao lekara i kao čoveka, predstavlja profesionalni poraz, smrt za mene kao čoveka isto tako predstavlja ljudski poraz. Jedino me smrt cara Lazara, nažalost, demantuje da neka smrt može da vredi upravo zato što toliko dugo traje.
Jeta: Šta vas danas, kad pomislite, asocira na nebesko carstvo, na Miloševića ili na nešto drugo?
Trajković: Ja mislim da se to vrlo relativizuje. Znate, ja sada ne doživljavam nijednog Turčina kao neprijatelja. Borba je vođena između ta dva naroda, ali istorijski neprijatelj se menjao. Znači, onaj ko me na jedan način ugrožavao, on se identifikovao kao car Murat, to je bilo recimo pod okupacijom Nemaca, to je bilo recimo... u trenutnoj situaciji gde imamo ugroženost ljudskih prava. Ja doživljavam u stvari... svi govore o nekom verskom, duhovnom, duhovnoj religiji koja podržava to carstvo nebesko. Ja duboko verujem da je sekularna religija, koja proističe iz patnje ljudi... mit nemaju samo Srbi, mit imaju i drugi narodi. Vi znate da su Britanci hteli Jevreje da nasele u Ugandu, ali oni nisu hteli, oni su tražili prostor za koji ih veže njihov identitet, trenutno gde se nalaze Jevreji i gde imaju i ovog trenutka mnogo problema. Dakle, mit je mnogo specifični i nije to tek tako nešto što bi bilo banalizovano u smislu neke dnevne politike i dnevnih događanja.
Jeta: Da li se slažete da se banalizuje ovaj dan, Vidovdan?
Trajković: Mislim da je Vidovdan mnogo širi pojam, kada ste slušali istoričara vi ste shvatili da je tog dana došlo do jedne velike bitke. Vi morate da znate, istorijski da je 1912. i 1913, kada je Otomansko carstvo proterano sa Balkana, svi evropski mediji su slavili taj dan kao dan pobede rase i vere hrišćanske.
Jeta: Ali taj dan nije bio dan pobede.
Trajković: Molim vas, to je cela Evropa prihvatila i slavila. Ja moram da vam kažem, ja sam čitala američkog analitičara Friderika Mura, koji je poznati novinar i analitičar, on je rekao - 1912. i 1913. cela Evropa je doživljavala, doživela, proterivanje Osmanlija sa Balkana kao veliki dan za Evropu, ali je ostalo nešto što Evropa razume kao ostatak ustvari, bolan ostatak, a to je islamizacija stanovništva pod Osmanlijama.
Jeta: Gospođo Bjelica, na šta vas asocira Vidovdan, zašto je značajan taj dan za vas, i jeste li značajan?
Bjelica: Mene Vidovdan asocira na Miloševića i na održavanje nekog mita zarad stvaranja neke nove Srbije, odnosno svega toga što je on pokušao da stvori i što je u stvari uspeo da izgubi. Ne u smislu da izgubi Srbiju i srpske teritorije, nego u smislu da je izgubljena jedna velika ideja, jedne multikonfesionalne, multietničke Jugoslavije.
Jeta: Zašto je izabran taj dan uopšte da počinje...?
Bjelica: Taj dan se stalno javlja kroz srpsku istoriju, nije to Milošević prvi uradio, to se desilo i posle I svetskog rata, verujem da će gospodin Hisa bolje od mene da zna te datume. To se desilo i posle II svetskog rata, to se stalno dešava kad god treba da se konstituiše nacija, narod, država, uvek, barem u Srba, se vadi taj datum kao nešto, kao neko sećanje na neku srednjevekovnu državu koja je zapravo jedina koja je nešto i postojala jer su svi ostali pokušaji stvaranja srpske države uglavnom bili neuspešni. I ovaj poslednji se pokazuje kao neuspešan, prvo zato što dolazi do te zamene teza kad su odjednom Vidovdan i Kosovska bitka bitniji od 5. oktobra. Druga Srbija ide iz 5. oktobra, ne ide iz Vidovdana. Mi smo izgubili, to se barem desilo u poslednjih šest godina, 5. oktobar kao datum, ali su nam opet takozvani meki nacionalisti vratili Vidovdan.
Jeta: 5. oktobar, dan pada Miloševića? Gospodine Hysa, zašto su Albanci dopustili da Srbi privatizuju taj dan, da ga slave tako da se Albanci osećaju uvređenima. Da li bi trebalo postaviti novu putanju, da i Albanci slave taj dan? Možda ne da slavimo, ali da obeležimo, kako ga ne bismo doživeli kao provokaciju.
Hisa: Ne, ja se ne slažem da smo mi učinili bilo šta da bismo sprečili tu privatizaciju ili da se ne osećamo ugroženima, niti se slažem sa analizom da se Albanci ne osećaju dobro ili osećaju ugroženim u vezi s Gazimestanom. Morate shvatiti da su u istorijskom smislu Albanci deo te bitke, oni su deo i narodnog doživljavanja. Ne bi trebalo da zaboravimo da Albanci imaju ciklus pesama koji se vezuje za Kosovsku bitku i to na severu Albanije i na Kosovu. I to su kasnije upoređivali autori i istraživači. Sa tog aspekta negativni osećaji su vezani za politizaciju tog pojma. Sa onim što je gospođa Bjelica rekla, da se vezuje s Miloševićem i onim što beleži početak dezintegracije Jugoslavije, i neko zlo, i mnogo krvi, shodno tome, nova politizacija Vidovdana je podsticala takvu reakciju. I u tom aspektu, tek da bismo vršili jedan istorijski presek mita koji traje već 600 godina, i prema nekim srpskim analitičarima, kao što je primer Olga Zirojević, ovaj mit se deli na tri etape. Prva je gubitak bitke, dok se druga veže za period posle odlaska Osmanlija, 1912, do 1992, i treća, koja pokriva sadašnje vreme, kada, i posle gubitka Kosova, taj mit još može biti koriđćen za političke ciljeve. U tom aspektu moram naglasiti neke činjenice u vezi s doživljavanjem tog istorijskog datuma. Mnogi ljudi, verujem i vi, ne znate da je Vidovdan počeo da se obeležava tim imenom tek u XIX veku. Bitka se odvijala, prema starom kalendaru, 15. juna 1389, i taj dan obeležava starog sveca iz starog zaveta, Amosa, dok je slavljenje svetog Vida počelo početkom XIX veka. Treba praviti razliku između istorijske činjenice i mitogeneze, koja ima raznih slojeva tokom vekova, kao što je mit izdaje Vuka Brankovića, koji se po prvi put pominje 1601. u knjizi Marka Orbina. Mitsko uveličavanje je postignuto pod okriljem crkve... Lazar predstavlja Hrista, dok je Vuk Branković personifikacija Jude. Tako taj se događaj vezuje s carskim nebeskim, s hrišćanskim ciklusom stradanja, jednim delom pravoslavna crkva, koja se pobrinula da taj mit ostane u životu tokom vladanja Otomanske imperije. Potom je to prešlo u srpske narodne pesme, preko kojih je taj događaj podignut na nivo mita, koji kasnije, tokom XIX veka, služi srpskim političkim ideolozima. Još od Nečartanija taj mit je bio jedan od onih koji je nadahnuo nacionalističke srpske pokrete. Takođe ne bi trebalo da zaboravimo da prvi film ikad snimljen u Srbiji ima za temu Kosovsku bitku.... Prvi Ustav je Vidovdanski ustav datuma 28, onda atentat na Franca Ferdinanda je izvršen 28, Znači, to je mit koji je održan pod okriljem crkve, tako je negovan, a posebno tokom XIX veka, kada je došlo do zakasnelih pokušaja na Balkanu za stvaranje nacija, taj mit je služio politici.
Jeta: Ali šta učiniti, šta Srbi moraju učiniti da Albanci ne doživljavaju taj mit kao antialbanski. Na Kosovu, od 1989. i Miloševićeve posete, sada s Koštunicinom posetom, doživljavamo taj mit kao antialbanski. Kako treba podeliti te dve stvari?
Hisa: Ja verujem da Kosovsku bitku treba sagledati kao događaj koji ima široko istorijsko značenje. Verujem da samo kada budemo sagledali taj događaj kao više istorijski, a manje mitski i manje politizovan, moći ćemo svi da gledamo na to slavlje i doživimo ga kao da pripada svima. Ja sam predložio da predsednik Kosova bude jedan od organizatora tog događaja, kao što se desilo u Hrvatskoj pre neki dan, kada je predsednik Hrvatske Mesić pozvao predsednika Tadića na obeležavanje jednog važnog datuma, rođendana Nikole Tesle, da se slavi rođendan čoveka koji je rođen u Hrvatskoj, ali je bio Srbin i nosilac jedne šire kulturološke konotacije, koji je depolitizovan. Ne treba zaboraviti da je, pre jedne decenije, u Hrvatskoj živelo 700.000 Srba. Danas ih tamo ima mnogo manje. Desio se jedan krvav rat. Ali vidite da su ta dva naroda htela da tom datumu pridaju kulturološku komponentu, a ne političku, i verujem da ćemo u tom momentu i mi pokušati da nađemo snagu da učinimo nešto slično, a ne da koristimo nešto tako za proizvodnju političkih ideala, već da obeležimo taj datum kulturnim zbivanjima.
Jeta: Hvala, pre nego što dođemo do vas, gospođo Jašari, samo da postavim pitanje gospođi Trajković...Gospođo Trajković, da li zamišljate kako bi premijer Kosova i možete li da zamislite da premijer Kosova, neki, u budućnosti, prima premijera Srbije u ovaj dan, kad dolazi, da se to organizuje kao zvanična poseta i da premijer Kosova prima premijera Srbije?
Trajković: Ja nešto drugo hoću da vam kažem, ja sam slušala vrlo dobro i Hisu i mislim da suština svega ne leži u tome ko će koga primiti, gde će primiti, ne znam šta. Ne verujem u to da u onom što se desilo s Mesićem nema i politike, znate, ipak je Nikola Tesla čovek oko koga se sada svi otimamo zato što je značajan i ostavio trag na globalnom nivou i normalno
je da svima godi da ga prikažu ili kao svog etničog pripadnika ili kao čoveka koji pripada... rodio se recimo na teritoriji neke zemlje. I u tom kontekstu ne mislim da možemo da pravimo paralelu između Kosovskog boja i Gazimestana i onoga što se desilo u Hrvatskoj.
Jeta: Samo malo, hoću da čujem gospođu Jašari za to vreme... Gospođo Jašari, vi ste tada bili aktivni, kada je Milošević došao na Gazimestan. Radili ste tada sa Srbima. A sada ste takođe svedok posete Koštunice, koji koristi isti datum. Znači, oboje su iskoristili isti dan, ali šta se desilo u međuvremenu i za Srbe i za Albance, šta se promenilo?
Jašari: Pošto sam bila blizu događaja 1988, potom pokušaja te godine... i kasnije preuzimanja autonomije... Obeležavanje 600. godišnjice se desilo 1989, kada je bio Milošević tu. Otad je meni ostalo da svake godine na taj dan u junu čekam neku "poruku" jer je taj datum postao dan za političare iz Beograda, ili uz njihovo prisustvo se neka poruka šalje. Miloševićevu poruku u to vreme neću pominjati, niti šta je bilo. Ali okolnosti organizovanja obeležavanja 600. godišnjice u poređenju sa ovom godinom i dolaskom Koštunice nisu iste. U to vreme je Miloševićeva vlast u kulminaciji...
Jeta: Šta im je zajedničko?
Jašari: Zajednička im je zloupotreba datuma za političke ciljeve. Uvek se tog dana šalje neka poruka. To je ono što im je zajedničko. A ono što je različito, kao što ste vi rekli, jeste da se taj osećaj smanjuje. Ljudi su počeli slaviti taj dan samo u okviru pravoslavne crkve, ne čekaju neku poruku. Evo, i u vašem insertu neki građani kažu da ih više politika ne interesuje. S druge strane se smanjuje i intenzitet zlonamernog cilja. I to što se desilo dolaskom Koštunice... mislim da je mitologija ta koja je korišćena za zloupotrebu, ali vremenom to se smanjuje. Verovatno će vremenom imati sve manji uticaj. Zato je nacionalizam razvijan na bazi te teme i mitologije Kosova.
Jeta: Da li imaju Albanci neki datum za koji Srbi mogu tvrditi da je nacionalizam povećan tog datuma, neki datum iz srednjeg veka koji mi koristimo kao Albanci?
Hisa: Ne mi imamo slične datume, koji imaju više karakter unifikacije, a ne pretnje, kao što je dan Skupštine u Lezi, gde je Skenderbeg okupio koaliciju albanskih aristokrata. U Lezi je na kraju i bio sahranjen... Ili dan osnivanja Prizrenske lige, itd. Svi narodi imaju takve datume. Međutim, problem je kako pogledati na te događaje realnim okom, istorijskim, socijalnim, kulturnim i političkim. Činjenica je da treba držati distancu da ne bude političkih zloupotreba i da se ne nadovezuju mitovi na te datume.
Jeta: Da li vam se poseta Koštunice učinila... da li su Srbi realno shvatili poruku?
Hisa: Ne znam da li vaš prethodni snimak odražava osećanja i mentalitet koji trenutno caruje kod kosovskih Srba. Možda Rada može to bolje objasniti, iako sam i ja u stalnom kontaktu. Ipak, postoji neka vrsta nezadovoljstva, možda i realizma. Kao što smo videli, broj građana koji učestvuju tamo stvara neke realne okvire. Ne bi trebalo da zaboravimo da je Vidovdan važan datum za Srbe i mi se nadamo da će oni moći da ga obeleže na dostojanstven način, bez političkih zloupotreba.
Jeta: Da li je za nas Albance rečenica Koštunice da je ovo srpska zemlja provokativna? Kako bi je trebalo shvatiti?
Hisa: Mi moramo shvatiti da svaki premijer Srbije i sada, posebno ako se u tom društvu ne obeležava 5. oktobar, kao što je rečeno, ne može, a da ne poštuje 28. jun, posebno u godini 2006, kada se odlučuje o statusu Kosova. Ja verujem da gospodin Koštunica, kao nacionalista, mora da poštuje Vidovdan, hteo ne hteo, da bi dobio glasove. S druge strane, ne verujem da će na sledećim izborima kosovski Srbi moći da glasaju za njega. Verovatno neki Srbi na drugom mestu ipak hoće. To napominjem samo da bih opisao koliko još vredi nacionalistička ideja Kosovo-Vidovdan u nekim nivoima srpske politike. I na neki način, to je neka vrsta rezervoara iz kog potiču određene količine te energije, verovatno je Koštunica delovao zarad nekih njegovih realnih političkih okvira.
Jeta: Gospođo Trajković, da li se slažete da se taj govor radio za glasove?
Trajković: Ne, ja mislim da... ako mi dozvolite da objasnim da gospodin Koštunica, u vremenu kada se počinje s pregovorima o statusu Kosova... bilo bi toliko besmisleno i samoubilački politički da dođe u Gračanicu i da kaže - Kosovo je nezavisno i ja prihvatam nezavisno Kosovo. Svi oni koji očekuju tako nešto i svi oni koji neku tvrdu nacionalističku retoriku pripisuju gospodinu Koštunici... ja mislim da apsolutno greše.
Jeta: Ali, ljudi znaju to...
Trajković: Ja moram još nešto da vam kažem. Mit o Kosovu i mit živi snažnije i jače u narodu kada je narod pod represijom i mit se snažnije neguje. Identifikacija sa onim koji je dao život da bi odbranio identitet na jedan način je u funkciji održavanja ugroženog naroda. Onog trenutka kada nestane represije onda će se svakako i snaga mita i njegova promocija biti manji. Ne bih gada govorila samo o Miloševiću, mi moramo govoriti i o periodu pre Miloševića. Ja vrlo iskreno... ako mi dozvolite, da me ne prekidate kao Ilbera, da vam objasnim. Recimo, vi znate ili svi znaju da je recimo prostor Kosova i Metohije bio prostor, do '60-ih godina, koji je imao dve trećine Albanaca i jednu trećinu Srba. Svi mi znamo da po popisu od '61. do '81, da je sa prostora Kosova i Metohije otišlo oko 92.000 Srba i da se uvećalo, gotovo duplo, albansko stanovništvo. Isto tako znamo da je od '81. do '90-ih otišlo još oko 50.000 Srba. Mi znamo da je bio apel Srpske pravoslavne crkve, Vlade tadašnje Jugoslavije, koja je govorila o dramatičnoj promeni etničke slike prostora Kosova i Metohije. Tako da je nažalost u jednom trenutku, kada je 1989. padao komunizam svuda u svetu, Milošević došao na Gazimestan i okupio snagu od milion Srba koja je trebalo da bude energija za koju smo verovali da je energija da se prepozna da je pao Berlinski zid i da se stvara jedna demokratska država. Međutim, celu tu energiju Milošević je iskoristio za odbranu ideologije, a ne u odbranu države. Milošević nije samo problem Albanaca, on je problem pre svega i problem za nas Srbe. Ja Kosovski boj, vrlo mi je neprijatno što ga stavljate u kontekst sukoba Srba i Albanaca, mi zaista nemamo razloga....
Jeta: Ali tako se desi i to je upotrebljeno 1989...
Trajković: 1989... ne, to je bila proslava koja je bila usmerena na odbranu Jugoslavije, ili komunističke Jugoslavije, koju je hteo Milošević da brani.
Hisa: U stvari je dobro što je Rada pomenula taj problem u tom kontekstu. Verujem da mit Kosova ne bi trebao da odražava konflikt Srba i Albanaca. Mislim da će proslava Vidovdana na taj način biti poslednja. Realnost koja se stvara na Kosovu je nešto što ide protiv toga, a to nije samo važno za srpsko-albanske odnose, nego za srpsko-srpske odnose, pre svega. Pristup Vidovdanu je delio Srbe na one koji su bili pragmatični i one koji su pokušavali da kroz mitsko-istorijski pristup odrede svoje konzervativne i nerealne pozicije. Nije slučajno da se obeležavanjem 500. godišnjice Vidovdana u Kraljevini Srba pokušavalo napraviti veliko slavlje. Samo su dva istoričara, a to su Ilarion Ruvarac i Ljubiša Kovačević, imala dovoljno snage i hrabrosti da kažu srpskom narodu da Vuk Branković nije bio izdajnik. Ustvari i Ruvarac se smatra i ocem Srpske kritičke istoriografije. Slično se desilo i na primer sa socijaldemokratom Tucovićem. Znači, stalno je bilo kritičkih glasova. Pomenuo bih danas recimo Olgu Zirojević, koja predaje istoriju na američkim i srpskim univerzitetima. Znači, kod srpskih intelektualaca uvek je bilo tendencija izdvajanja racionalnog od iracionalnog i mitskog i mitska lepota je označavala situaciju u srpskom društva. I ono što će se desiti kasnije, pristup Vidovdanu, u stvari će određivati i označavati u kakvoj se situaciji nalazi Srbija.
Jašari: Vi ste, Rado, rekli za 600. godišnjicu Vidovdana, da je Milošević... očekivanja Srba su bila da on brani zemlju, a ne ideologiju. Ja ipak mislim da je možda neko očekivao to, ali rezultat nije bio taj, rezultat je bio sasvim drugačiji. Zato mislim da je iskorištena ova situacija i 600. godišnjica se baš pogodila u vreme procvata nacionalizma i onda je to bila ipak jedna poruka, ja sam je tako doživela, jedna poruka moći srpskog naroda u toj bivšoj Jugoslaviji i mislim da je njegova inicijativa od tada bila da se Jugoslavija ta... Srbija jer je on posle toga išao dalje, Jogurt-revolucija, Balvan-revolucija, pa Bosna, pa Hrvatska. Mislim da pouke treba da ostanu da se nacionalizam pothranjuje kod nas na Balkanu uglavnom na mitovima. Može nacionalizam da se pothrani i na drugim nekim osnovama, zna se Hitler na kojim je, na socijalnim, tako da, ako je pravoslavna crkva ta koja treba dalje da ide da obeležava, ja mislim da je to realnost obeležavanja Vidovdanskog dana, treba da izbledi i vidi se da će izbledeti, treba da izbledi, da se ne koristi u političke svrhe. Ja sam uvek svaki Vidovdan nekako na neki način doživljavala, ovaj poslednji Koštuničin sam doživela kao neku iritaciju stanovništva ili možda neku nadu srpskog dela koji je tu, ali u svakom slučaju politizacija je prisutna i ne znam kad će se odvojiti od onoga što je realno i što je....
Trajković: Ja bih htela ovako. Mislim da koncept ove emisije nije da se govori samo o srpskom društvu ili da se kritikuje srpsko društvo i srpsko liderstvo. Ja sam računala da će ovde da bude, kako ste najavili, šef turske kancelarije, koji je trebalo da predstavlja onu stranu Muratovu, pa da se razgovara i o nečemu što je i širi kontekst Kosovskog boja. Znači, širenje Otomanske imperije u vreme kada smo se, eto, izborili da se od nje oslobodimo, ili recimo i sada trenutak kada apsolutno Turska nije nezainteresovana za ovaj prostor. Ne osećam nikakav animozitet prema Turskoj, ali vrlo mi je neprijatno što je za vreme bombardovanja... da su bili uključeni turski bombarderi, u početku kao pratioci-avioni, a kasnije direktno vršili bombardovanje prostora Srbije jer isto tako morala bih da kažem da 1996. u Džadi, u Turskoj, mi svi znamo koliko je Turska strateški bitna zemlja, da nije toliko strateški bitna ne bi dozvolila recimo da ima podršku velikih sila i da zapostavi pitanje Kurdistana i pitanje statusa recimo Kurda, koja bi isto tako bila jedna dobra tema za ovakve rasprave. Vi znate da je u Džadi 1996. održana konferencija islamskih zemalja koja je za zadatak i za cilj predvođena Iranom imala podršku pokretu albanskog separatizma na prostoru Kosova i Metohije.
Jeta: Da se bavimo našim problemima, a ne turskim.
Trajković: To je globalan interes Turske za novo vraćanje na prostore Balkana, molim vas, i Turska svakako preko puta svile koji je identifikovan kao njegov strateški cilj...
Jeta: Zar nije to nastavljanje neke mitologije?
Trajković: Ne, to nema veze s mitologijom, to ima veze sa analitikom koju rade svi važniji strateški centri u svetu. Ja moram da vam kažem, ja se apsolutno slažem s Kaćušom i dozvoljavam da Kaćuša ima svoj osećaj proslave Vidovdana, da je iritira, da joj je neprijatno, da joj je teško, kao što ja isto imam jedan vrlo loš osećaj stvaranja jednog novog mita Adema Jašarija, koji vidite...
Jašari: Ne Vidovdana, političara koji koriste, ja očekujem da će neka poruka, a ne kao dan.
Trajković: Gospođica Bjelica je govorila o odnosu Srba prema Vidovdanu. Ja moram da vam kažem, odnos Srba prema Albancima se apsolutno promenio u Beogradu. Vi sada kad izađete kod Mera da vidite autobuse Albanaca koji odlaze, oni govore sasvim slobodno po Beogradu, oni se šetaju, oni se druže, nema nikakvih problema u smislu bilo kakvog udružavanja, za razliku od mene, ja bih želela da i o tome govorimo, da ja od Gračanice do Mitrovice ne smem da svratim nigde usput, da imam problema s nečim, da svratim da sipam gorivo, da uđem slobodno u neku prodavnicu, da pored puta slobodno prođem.
Bjelica: U čemu je razlika između mene i vas?
Trajković: Ne znam, verujte, nemam pojma...
Bjelica: Možda zato što se ja potrudim da nekom kažem na njihovom jeziku 'dobar dan', a vi uđete i uvek kažete na srpskom, zato što imate taj stalno...
Trajković: Nemojte, moje konkretne aktivnosti su mnogo značajnije od vaših, ja lečim Albance, ja ulazim u njihove porodice, ja sam operisala na stotine ljudi koji su Albanci. Oni su za mene bili potpuno identični kao i Srbi, ja sam se borila za.... Vi sada ulazite u sukob kao novinar i nije dobro... Ja jesam, ja to ne negiram, ne zato što sam podržavala... ne zato što sam se slagala s Miloševićem... upravo jer jedino na taj način mislila sam da možemo da se suprotstavimo Miloševiću...
Jeta: S radikalnom strankom ste mislili da se suočavate s Miloševićem?
Trajković: Apsolutno, da može da se utiče na rušenje, jer na Kosovu i Metohiji niste imali drugu partijsku organizaciju snažniju koja je mogla da deluje protiv njega, pa si koristio mogućnost prosto borbe protiv njega.
Jeta: Ali da li se slažete da politika Srpske radikalne stranke nije bila drugačija prema Albancima, čak gora prema Albancima možda nego Miloševićeva ili to nije bilo uopšte element vašeg mišljenja u to vreme?
Trajković: Ja se nisam slagala s tom politikom i ja sam tu politiku napustila pre nego što je došlo do svega onog što se dešavalo u periodu rata na prostoru Kosova i Metohije, što govori o mom opredeljenju, ali sada je više od 10 godina, ne znam gde su radikali, ne bih to da komentarišem.
Jeta: Sad sam potencirala neku radikalnu možda stranu vašu, ali hoću da citiram nešto što ste rekli...
Trajković: Vi ste u stvari hteli da isključite i da diskreditujete i to nije dobar tok emisije.
Jeta: Jeste, lečili ste Albance, ali takođe ste bili član Srpske radikalne stranke...
Trajković: To ne isključuje jedno drugo, ja sam normalan čovek, ne mislim da su radikali neke ubice, pa sad idu puškama i ubijaju, mislim, to je sasvim apsurdno.
Jeta: Rekli ste takođe - srpsko javno mnjenje mora se upoznati s patnjom ne samo srpskog, već i albanskog naroda. Beograd se mora suočiti sa albanskom verzijom stradanja. Da li to mislite još?
Trajković: Apsolutno.
Jeta: Zašto se to ne dešava kad je rat već završen, šest godina?
Trajković: Da li ste vi ijednom rečenicom danas kazali o stradanju Srba ovih osam godina? Ja moram nešto da vam kažem sasvim otvoreno i lepo, i meni se dopada ono što govori Bjelica, to je nešto što govori o mladoj generaciji koja treba da bude otprilike referenca i za vašu percepciju onog što se dešava na ovom prostoru i na sličan način vi njoj odgovorite, makar što se tiče generacijskog nivoa. Ja se apsolutno slažem da na prostoru SFRJ nema naroda i nema centra, mislim na Ljubljanu, Zagreb, Banjaluku, Sarajevo, Beograd, Prištinu, Podgoricu, koji nije učestvovao, nažalost, u organizovanju i projektovanju zločina protiv određene etničke zajednice i etničkog naroda. Svakako da u tom kontekstu i Srbi imaju svoju odgovornost i svakako je potrebno da dođe do katarze, svuda na prostoru SFRJ katarza počinje da se pojavljuje, osim na prostoru Kosova i Metohije.
Jeta: Ko treba prvi da počne, šta mislite vi? O tome mnogi ljudi pitaju, neka oni prvo kažu da im je žao, posle ćemo i mi, ko treba prvo da počne?
Trajković: Ja mislim... ona je počela, sasvim lepo je počela, ona je mlada...
Bjelica: Samo malo, nemojte da pokušavate sada da me tu relativizujete, a nemoj ni ti da relativizuješ nešto što je veoma ozbiljno pitanje, a to su ratni zločini i uopšte se ne radi o tome ko treba da počne, a ko ne treba da počne. Drugo, ja se s vama apsolutno ne slažem da smo svi mi podjednako krivi...
Trajković: Svi imamo deo odgovornosti, nisam rekla podjednako.
Bjelica: To je ta zvanična linija koju vi direktno ili indirektno podržavate, a koja je trenutno u Beogradu na vlasti, a to je - svi smo mi podjednako krivi...
Trajković: Ne, ne, to ste vi... svi imamo deo odgovornosti, mi kao najveći narod na prostoru SFRJ svakako da snosimo i deo najveće odgovornosti, ali nijedan narod i nacionalna zajednica...
Bjelica: To nema veze s veličinom naroda, odnosno brojnošću naroda.
Trajković: Pa, ima veze, zato se i Milošević borio za Jugoslaviju jer je najveći deo njegovog naroda ili našeg naroda srpskog ostajao van granica koje su se pravile i to je bio razlog za...
Bjelica: On se nije borio za Jugoslaviju, on se borio za veliku Srbiju.
Trajković: Ne, ma ne, on je komunista, komunisti se nikada ne bore za nacionalne koncepte. Nemojte, molim vas...
Bjelica: On je davno prestao da bude komunista, 1989, kada je došao ovde i rekao tim Srbima koji su se okupili - niko ne sme da vas bije....
Jeta: Gospodine Hysa, tema pomirenja, gde treba da počne? Da li mi Albanci očekujemo da s tom temom prvo počnu Srbi? Da li je to fer ili ne?
Hisa: Ja mislim da se s tim treba početi, time što ćemo se baviti istinom. Recimo, bavićemo se temom, mitom Kosovskog boja. Malo ko zna da je Vuk Branković, koji je vekovima viđen kao izdajica, u stvari umro u turskim zatvorima. Njegovo je imanje dato Lazarevićima. Za razliku od Dejanovića ili Kraljević Marka, koji je mitski heroj, a zapravo vazal, Vuk Branković nikada nije bio turski vazal, niti je vodio vazalski rat. Mnogi učesnici tog boja su zaprvo bili turski vazali, recimo Kraljević Marko je bio turski vazal i pomagao je logistikom Muratu u Kosovskom boju.
Jeta: Ako se ne zna za ono što se desilo pre 400 godina, kako ćemo se suočavati sa onim što se desilo pre samo nekoliko godina i još je sveže?
Hisa: Mnogo toga se relativizuje, instrumentalizuje i politizuje prema interpretaciji. Ali tu se ne radi o nepoznatim događajima. Za razliku od Kosovske bitke, koja se odvijala pre 617 godina, događaji su se desili tokom ciklusa naših života. Ništa nije nepoznato, ima mnogo izvora koji se mogu smatrati trećom neutralnom stranom. Ne treba trošiti mnogo energije da bi se uvidelo šta se tačno desilo. Nažalost, ono što se desilo je zlo. Drugi je problem da li će društva moći da skupe snage i suoče se. I ponovo ističem, to je važno za društva. Vidite, da li ćemo se izviniti jedni drugima, biće jako važno za budućnost. Da li je srpsko društvo dovoljno jako da shvati šta se desilo, to je pre svega važno za samo to društvo jer ja nisam više pod tim uticajem. To je bilo važno 1996, kada je održan sastanak u Džadu, kako bi uticao da možda više ne bude Milošević na vlasti. Za mene više nije važno, nego je važno za srpsko društvo da shvati šta se to desilo. Zato i kažem da pristup Vidovdanu za Srbe, koji su veliki narod, kao što je istakla Rada, na Balkanu je u prvoj ruci važno za sam taj narod. Ali je važno i za susede i za perspektivu koja se može stvoriti, a da se ne nastavi s naslanjanjem na ono što su srpski kritičari sami prozvali snaga ponavljanja srpskog mita. Znači, mogućnost da se odlučuje o politici iz geostrateških okolnosti, a ne iz emotivnih snaga mita. Ako smo jasni prema tim stvarima, bićemo jasni i samim sebima i u relaciji sa ostalima.
Jašari: U vezi s pitanjem koje ste postavili ko će prvi... Ja to ne gledam tako.
Jeta: Nego kako?
Jašari: Može Koštunica sada da ustane i da kaže - oprostite mi! Da li će to nešto srediti? Neće! Zato je dobro što se ove godine rešava status Kosova. Stav naših partija prema problemima Srba na Kosovu je važan. Kao što je važna politika Beograda i kakva će ona biti u nastavku prema Kosovu. Mi se nadamo da će Kosovo dobiti nezavisnost. Srbi se još nadaju nekom drugom rešenju, ali pošto to nije tema danas, neću o tome. Ali, to se može srediti jedino umerenijom političkom klimom. Da li će to biti Koštunica ili neka druga garnitura, to je već nešto drugo. Ja se nadam nekoj novoj garnituri i tamo i ovde jer ovakvim načinom blokiranja institucija, kao što se dešava trenutno u našim institucijama, ne može se ići napred.
Jeta: Gospođa Jašari je pomenula nešto što hoću sad vas da pitam u vezi s tim, promena. Da li će biti promena, da li osećaš da će biti ikakve promene u bližoj budućnosti u vezi s tim kako će... kakva klasa će voditi i Kosovo i Srbiju i šta očekuješ od Albanaca, kako će se ponašati sa Srbima u nekoj drugoj budućnosti?
Bjelica: Pa, ja vidim tu više mogućih scenarija, moram da ti kažem, sad šta će da bude ne znam, može da se desi radikalizacija Srbije, i to je veoma verovatno, to je jedna od opcija posle rešenja statusnog pitanja i posle raspisivanja parlamentarnih izbora. Ta radikalizacija opet ne mora da bude previše opasna, ne mislim da ta radikalizacija znači neki novi rat ili tako nešto, konflikt, ali bi verovatno bio izlazna karta Srpskoj radikalnoj stranci za Evropu, odnosno ulazna karta za Evropu. To bi tako nešto bilo, onda bi oni tu pokazali kako su oni na evropskom kursu. A šta će se na Kosovu desiti, mislim da će od parlamentarnih izbora u Srbiji i toga da li će, a ja se nadam da hoće, do kraja godine biti rešeno kosovsko pitanje, zavisiti ceo taj odnos, znači da li će tu uopšte biti odnosa. Ono što ja vidim kao mogućnost je da zapravo neće biti nikakvih odnosa posle statusa s Kosovom, da će jednostavno doći do... kao sa Albanijom posle 1948, tako neki scenario, 50 godina nećemo da imamo nikakve diplomatske odnose. E, sad, što se tiče Kosova, da li će... moram prvo da priznam da jedva čekam da vidim taj Van Minitov hepines, da to tako nazovem, posle proglašenja statusa jer to me živo zanima kako će da izgleda i tek kad to budem videla onda ću znati šta će se ovde desiti. Ja se nadam da će ovde ljudi znati da hendluju, da to tako kažem, ceo taj dugo očekivan trenutak, odnosno kad se desi ta odluka.
Jeta: Gospodine Hysa, da li ćemo mi Albanci da slavimo taj dan nezavisnosti tako da se Srbi osećaju pod pretnjom toga dana? Kako mislite da možemo ostati samokritični, da ne bismo pretili drugim zajednicama?
Hisa: Ja se sećam jednog starog srpskog političara Sekulića, koji je na Gazimestanu rekao da bi trebalo da se suzdržavamo od pijanog srbovanja. Mislim da je to bila odlična poruka za njegov narod. Ja shvatam da mi imamo potrebu da proslavimo momenat koji za nas znači slobodu i mnogo šta drugo, posle toliko čekanja. To ne znači da bi trebalo da budemo okrenuti protiv drugih. I verujem da može biti u redu. I dozvoli mi da se vratim u Gazimestan... Uprkos svemu što je rečeno, ja verujem da su i Srbi i Albanci na Vidovdan 2006. pokazali neku vrstu samodiscipline. Albanci, zbog prisustva gospodina Koštunice, nisu napravili nijedne male demonstracije, incident ili nasilje. Dok su Srbi, prema vašoj reportaži, doživeli Vidovdan kao neko slavlje života, a ne kao nešto što se može ispolitizovati.
Jeta: Gospođo Trajković, poslednju reč dajemo vama.
Trajković: Ja ću da dve stvari da kažem kao poslednju reč. Prvo, citirala bih Ivu Andrića, ne bih volela da se ponovi ono što je on otprilike predvideo - da su balkanski narodi toliko napunjeni zlom i mržnjom da će vekovima živeti u nečemu što je ili stvaranje zla ili trpljenje zla. Ja bih zaista volela da to ne bude naša realnost. A drugo, za kraj moram da vam kažem, pre nekoliko dana jedna američka grupa pošla je da obiđe prostor Kosova i Metohije da se uveri u stanje Srba. U razgovoru s komandom Bondstila, zapovednik Bonstila je rekao: "Ako prostor Kosova i Metohije dobije nezavisnost, za 10 godina Srba neće biti, otprilike takvo je raspoloženje Albanaca." Sad sam očekivala da ćete napraviti emisiju koja će govoriti i o drugoj strani, a ne samo o onom što je srpska strana jer Beograd u ovom trenutku zaista ne predstavlja opasnost za bezbednost nijednog Albanca, niti nudi, niti pominje rat, ekstremizam, bilo kakav vid nasilja kao način rešavanja statusa Kosova. To je nešto što meni daje nade.
Jeta: Jelena, da li i ti veruješ da neće biti Srba ako bude nezavisnost?
Bjelica: Ja mislim da to pre svega zavisi od kosovskih Srba...
Trajković: I Albanaca.
Bjelica: I njih u nekoj meri, naravno, ali ja stvarno ne mislim da će proglašenjem nezavisnosti svi Albanci ući u srpska sela, spaliti sve Srbe, pobiti sve Srbe i proslavljati nezavisnost. To je nezamisliv scenario, mislim da to ne može da se desi. Ne mislim da su ljudi.... ne mislim da to može da se desi, mislim da Srbima verovatno neće biti - kao, super, hajde i mi da slavimo, ali će oni slaviti svoje, a ovi će kao da sede i piju i slave kao i obično svoje...
Jašari: Htela sam da kažem da ne verujem da će posle nezavisnosti biti neko teže stanje. Ja sam dobro shvatila Bjelicu, ali nekako mi se čini da ćemo mnogo ranije raditi na izgradnji novih puteva Niš-Merdare-Drač. To će biti novo stanje i ekonomija se brine o sebi. Mi smo trenutno postali taoci statusa. A zašto Srbi odlaze i da li su uplašeni... ja moram reći Radi da je to problem koji zahteva vreme. Plasiran je jedan strah i Srbi moraju da se plaše. Sećam se 1988, kada sam prisustvovala jednom sastanku u Beogradu, stigao je telegram sa zahtevom za podeljenu nastavu u smenama. Taj strah je dugo ukorenjen. Ja ne znam kako će ekonomski da izgleda Kosovo, ali budemo li postali interesantno mesto i za ostale, nekako se nadam da će tu sami po sebi ljudi doći. Možda će Srbi stvarno proći kroz jedan težak momenat jer će im to biti šok, o Kosovu se raspravlja kao o nečijoj svojini i sada čije je nasledstvo. Kosovo pripada građanima Kosova, onima koji žive tu, koji se brinu o standardima, o poslu itd... Zato sam više optimista povodom narednih događaja.
Jeta: Zahvaljujem se što ste došli, hvala vam. |
|