NIKOLA LAZARO: SRBIJA TOKOM RATA 1876. GODINE (8)

Selo Paraćin postalo je sedište Glavnog štaba: Srpski zatvorenici vuku topove ka frontu

Upravo u ovom mestu susreli smo seljake sa obala Timoka, zadužene za transport provijanta za vojsku; bili su to stvarno Vlasi, obučeni na način da se osećam obaveznim da ga opišem.
Jakna je od crnog sukna sa rubovima od srme; oko struka opasač od crne kože koji bi se mogao nazivati i putna torba; čakšire do kolena široke, a od kolena do članaka uzane; uglavnom su od bele kože ili sivog platna kao i košulja; noge bose. Na glavi neka vrsta šubare od ovčije kože sa dugačkom dlakom. Neki, a to su najelegantniji, oblače, izmeđ jakne i košulje, neku vrstu haljine ili duge košulje koja doseže do kolena.
Žene nose neku vrstu bele vunene tunike do kolena, od grubog sukna. Ispod samo jedna košulja od isto tako grubog platna; noge i stopala potpuno gola i prljava. Ta tunika, iste širine odozgo do dole, napred je otvorena: od grla do kukova nema ničeg preko košulje, ili od kukova do kolena pada neka vrsta ćilimčeta od grube vune, u raznim bojama, vezanog oko pojasa. Na glavi beli turban ispod kojeg izlazi jedna duga pletenica, koja uglavnom doseže do pojasa.
U Ćupriju se ulazi preko jednog lepog drvenog mosta na Moravi, na čija dva kraja su lukovi sa zastavama i grbovima Obrenovića. Pošto mesto ima okolo palisad, naziva se utvrđenim, pa otuda ima sve nevolje tvrđave, ali pri tom nema i prednosti. To je jedan od najnaseljenijih centara u Srbiji i poznat je po izvanrednom duvanu koji se tu i prodaje. Na jednoj poljani videli smo gomilu sveta. Približili smo se i videli prizor: 42 seljaka, jedine preživele iz tri bugarska sela - Crnoklisja, Vraništa i Zaklestića - koje su Turci spalili na dan 11. jula.
Posedavši jedan uz drugoga, formirali su krug od kojeg su jednu četvrtinu zauzimali zdravi ljudi, dve četvrtine žene, a jednu deca. Bili su obučeni bugarski: ljudi sa šubarama od astragana, a žene sa belim maramama na glavi i pletenicom koja im je padala niz leđa.
Odeća im je bila pocepana i prljava, pristigli su tada, pešice, posle putovanja od oko deset dana. Dali smo im nešto pomoći i popesmo se ponovo u kola za Paraćin, gde smo stigli oko 2,30 popodne, bez drugih pustolovina, osim kupovine jednog psa u selu Saraorce. To sam obavio za veliku sumu od jednog franka, uz gubitak kape koju je tokom noći pretrpeo kolega iz Grafika, duž puta između Velike Plane i Brzana.
Selo Paraćin nalazi se u centru Srbije. Imalo je u ovoj prilici poseban značaj, jer je bilo sedište Glavnog štaba kneza Milana. Ima oko 2000 stanovnika, a sagrađeno je duž jednog širokog kaldrmisanog puta, kao i sva sela, pa i gradovi u ovom kraju. Ako pada kiša, nastane takvo blato da ste prinuđeni da obujete najviše moguće čizmetine; ako je pak lepo vreme, toliko je prašine da osedite pre starosti. Sve kuće u Paraćinu su prizemne, osim dve ili tri koje imaju po jedan sprat. Vrata su im veoma niska, pa se često treba sagnuti da bi se kroz njih prošlo; dakle, s jedne strane prednost što se ne penjete uz stepenice, s druge strane neprilika zbog lomljenja šešira. Kada sam stigao u Paraćin, imao sam sreće pošto sam dobio preporuku za intendanta Glavnog štaba; on mi je pomogao da nađem stan u jednoj skromnoj sobi, po ceni od 1,20 lira dnevno, uključiv sve usluge. Međutim, bila je na kraju sela, što mi je stvorilo jednu ozbiljnu neprijatnost da me je uveče uhapsio jedan stražar, koji nije razumeo ono što smo mu moj kolega iz Mond ilustrea i ja govorili, pa nas je sa puškom na gotovs odveo u policiju, gde smo bili primljeni dobroćudno. Tu nam je pridodat jedan žandarm koji nas je dopratio do kuće, i bilo nam je preporučeno da se narednih večeri vraćamo kući do deset časova, pošto je takva naredba iz Vrhovne komande.
Kada sam stigao kući, počeo sam da upoznajem srpske običaje, koji su u Beogradu već pretrpeli značajan preobražaj; civilizacija je donela neke promene u gradove duž Dunava, ali njeno prisustvo nije bilo isto u unutrašnjosti Srbije.