ISTORIJA OSMANSKOG CARSTVA (43)

Uspon lokalnih velikaša

Žil Vejnstejn
Svi ti entiteti uživali su u veoma širokoj autonomiji, pogotovo kada je to pospešivala njihova geografska izolacija. Može se uočiti, na primer, kako jednim beratom Porte komuna Mikonos početkom XVII veka dobija legitimitet kojim joj je omogućeno da sudi u razmiricama među svojim članovima, kako bi kadiji Paronaksije i Mikonosa, od kojih je, teoretski, zavisila, bio zabranjen pristup njenoj teritoriji.
Zaštićen marginalnom geografskom pozicijom, izgrađen na 1.200 metara nadmorske visine u basenu Korča, u Albaniji, grad Moskopolje pruža sliku jedne izuzetno plodne autonomije. Osnovali su ga Albanci i Vlasi, a u pogledu verskih institucija on je bio u nadležnosti Ohridske patrijaršije; u XVII veku brojao je od 10.000 do 15.000 stanovnika, i postao je, u narednom veku, izuzetno središte grčke pravoslavne kulture. Njegovi odnosi sa osmanskom upravom bili su veoma suženi: svaka od šest četvrti birala je među znamenitim ličnostima - majstorima zanatlijama ili imućnim trgovcima - jednog kodžabašu. Jedan od ovih poslednjih biran je kao "kontrolor" (nazir) grada, a ta funkcija mu je bila potvrđena jednim sultanovim beratom. Grad je osim toga raspolagao, za svoju odbranu, vlastitim garnizonom od 300 građana. Vezu sa najbližim predstavnicima vlasti, kadijom iz Korče i sandžakbegom iz Bitolja, obezbeđivala je jedna od znamenitih ličnosti, koja je takođe bila zadužena za naplatu poreza. Moskopolje, tako slobodan, napredan i prosvetljen grad, krajem XVIII veka potpuno su uništili albanski razbojnici.
Verovatno da najrazrađeniji sistem samouprave može da se uoči na Peloponezu, nakon osmanskog ponovnog osvajanja 1718. godine. Taj sistem je u toj oblasti bio prvo osmišljen od Porte, kao način da se zadobije stanovništvo koje je ponovo palo pod njenu dominaciju. Svako selo je raspolagalo Savetom znamenitih ličnosti, čija je dužnost bila da se bave lokalnim pitanjima. Ti različiti Saveti slali su poslanike za skupštinu vilajeta, koja je sama birala izaslanike za Senat Peloponeza u okviru kojeg se raspravljalo o fiskalnim i administrativnim pitanjima koja su se odnosila na celokupnu provinciju. Dva člana Senata, sa dva muslimana, obrazovali su Savet namesnika, paše Tripolije. Osim toga, stanovništvo provincije dobilo je privilegiju da pošalje u Istanbul dva predstavnika koji su mogli direktno da podnesu svoje žalbe Porti, i tako zaobiđu lokalne funkcionere.
Drugi faktori takođe su favorizovali uspon lokalnih velikaša: oni su baveći se zelenaštvom, zakupom poreza i zemljišnjih poseda i prisvajanjem čifluka stekli značajne izvore profita. Boraveći izvan poseda jednog dela namesnika ili dodeljivanjem nekih poseda na ime apanaže (arpaluk, bašmakluk), muslimanski ajani mogli su, osim toga, da izmame funkcije zamenika lokalnih namesnika: muteselima ili vojvode. Putem tih legalnih titula, oni su ozvaničili poziciju, koja je do tada bila zasnovana na sumnjivim radnjama i uzurpacijama. Porta je podržavala te nove vlasti, bilo da bi izbalansirala moć lokalnih namesnika u koje nije imala poverenja, bilo da bi ublažila manjkavosti svojih tradicionalnih organa. Osim fiskalne uloge koja im je bila dodeljena, Porta ih je obavezivala da joj obezbede trupe i sve potrepštine za vođenje vojnih pohoda, što su stare institucije bile nesposobne da joj obezbede. Tako se može zapaziti da, 1771. godine, veliki vezir Muhsinzade Mehmed-paša potražuje od oko 130 ajana iz različitih delova Rumelije ukupno 32.000 ljudi, koji su mu bili potrebni za ratovanje protiv Rusa. Te usluge su bile najrentabilnije za zainteresovane.
Ajani ipak nisu smatrani nosiocima javne moći. NJIHOVA važnost, često odlučujuća u stvarnosti, nije bila zasnovana na pravu. Ipak, počev od kraja XVII veka, jedna viša kategorija ajana, ajani kadiluka, koje su birali njihovi parnjaci iz nižih lokalnih redova, a kvalifikovani kao "starešine ajana" (baş a’yân, re’îs a’yân, ‘ayn al-ay’an), bila je zvanično priznata: njeni članovi nisu smatrani državnim oficirima u pravom smislu reči, već predstavnicima koje je ovlastilo stanovništvo njihovih vlastitih kadiluka. Priznali su ih najpre provincijski namesnici, a zatim, odlukom Muhsinzade Mehmed-paše od 1765. do 1766, sam veliki vezir. Primena te reforme koja je učvršćivala kontrolu centralne vlasti, bila je odgođena usled rata koji je kasnije izbio protiv Rusije.