ISTORIJA OSMANSKOG CARSTVA (12)

Krstaški pohod na Nikopolj

Nikola Vaten
Bajazit se uputio na pohod protiv Vlaške. Uz pomoć svojih srpskih vazala, ušao je u tu zemlju. Posle neizvesne bitke na Rovinama (17. maj 1395), Mirča, saveznik Ugara, morao je da se preda. Zatim je osmanski vladar umarširao u Nikopolj, gde je naredio da se ubije car Šišman (3. jun 1395). Dobruxa je pala pod tursku vlast. Osmanski garnizoni su kontrolisali prelaze preko Dunava. Nije više bilo tampon države između prve katoličke države, Ugarske i Bajazitovih teritorija.
Žigmund, kralj Ugarske, bio je veoma zabrinut zbog osmanskog nadiranja i delovao je uz pomoć Zapada. Venecija se pokazala mudra i, prihvativši da naoruža flotu koja će zatvoriti moreuze, ostala je u miru sa Turcima, održavala dobre odnose i sa njima trgovala. Francuska je pak krenula u krstaški pohod, kojim je želela da stigne do Svete zemlje. Sa svoje strane, Manojlo II morao je da naoruža deset galija za račun Žigmunda, koga su takođe podržali vitezovi sa Rodosa i burgundski konjanici na čijem je čelu bio vojvodin naslednik lično. Moćna vojska se okupila u Budimu. Žigmund je želeo da privuče Turke, te da ih izmori dugačkim maršom. Francuzi su, nepromišljeno, izdejstvovali da ih odmah napadnu. Vojska je krenula krajem avgusta, spustivši se dolinom Dunava sve do Vidina, koji je branio Stracimir, bugarski vazal Turaka. Grad je pao. Zatim je došao red na Rahovu, čije je stanovništvo nemilosrdno pobijeno.
Početkom septembra 1396. godine, krstaši su započeli blokadu Nikopolja. Bajazit, kome se usput pridružio Srbin Stefan Lazarević, krenuo je da ih presretne. Bitka se odigrala 25. septembra 1396. godine. To je bio veliki poraz hrišćana, za koji najveću odgovornost snose francuski konjanici koji su ratovali na zastareli način. Načinivši istu grešku kao kod Kresija, krenuli su u napad. Prethodnica i prve turske linije predali su se, ali to je bio manevar kojim je Bajazit naveo francusku konjicu da se zaglibi i iscrpi, pa ju je zaustavila i razbila elita njegovih trupa, okupljena oko njega na vrhu jednog brežuljka. Osmanska konjica je potom iskoristila paniku koja je zahvatila Francuze. Kada se videlo da se poraz ne može izbeći, Vlasi na čelu sa Mirčom i Transilvanci na čelu sa vojvodom Sedmogradske napustili su Ugre i Nemce, pridruživši se Osmanlijama, koji su upravo zadobili podršku Stefana Lazarevića. Taj poraz koji se dugo pamtio ohladio je vatrene želje Francuza da započnu krstaški pohod. Većina zarobljenika je ubijena, dok su drugi uzeti u službu ili zadržani radi otkupa. To je stvorilo priliku za uspostavljanje prvih diplomatskih odnosa između Kraljevine Francuske i Porte.
Ta velika pobeda povećala je prestiž Osmanlija i učvrstila njihov položaj na Balkanu. Oni su, od tog vremena, vladali čitavom Bugarskom, čija je poslednja nezavisna teritorija, Vidin, pala u njihove ruke. Ugri i zapadnjaci bili su toliko uzdrmani da su im ostavili slobodne ruke na Balkanu. U to doba, Osmanlije su se učvršćivali u Albaniji. Odmah su ponovo krenuli ka Moreji, koju su njihove trupe osvojile u leto 1397. godine, po naređenju Timurtaša i Jakub-paše. Stigli su 3. juna do Argosa, gde su izvršili pokolj stanovništva, a zatim su opkolili, bez uspeha, Leontarion i Korint. Despot Teodor se obratio Mlečanima, koji su odbili da se izlažu opasnosti, a potom vitezovima sa Rodosa, kojima je najpre 1397. ponudio Korint, a zatim 1399. godine predaju čitave despotovine. Do toga je zaista i došlo, iako je Teodor sebi zadržao pravo otkupa, koje je kasnije iskoristio. Od tada je prisustvo hospitalaca, latinskih vitezova, koje je pravoslavno stanovništvo teško prihvatilo, štitilo despotovinu od turskih upada.
A što se tiče samog Carigrada, njegova opsada je ponovo započela. Ovog puta, Bajazit je napao i Đenovljane iz Galate. Ali, Turci još nisu imali mogućnosti da pobede, kako zbog neosvojivih zidina, tako i usled zadivljujuće hrabrosti branilaca. Emirov pritisak je oslabio 1397. godine, ali je on nastavio sa blokadom. Kao i njegov brat Teodor, Manojlo II nije imao drugog izbora sem da se okrene zapadnim silama. Najznačajniji odgovor došao je od Karla VI, kralja Francuske, koji je u leto 1399. godine poslao 1.200 ljudi pod komandom Jovana Neverskog (u kasnijem periodu navodi se kao Jovan Neustrašivi), maršala Busikoa, prekaljenog borca iz bitke kod Nikopolja. Ta pomoć je omogućila značajne pohode, kao onaj do Nikomedije (Izmita). Ali, Vizantiji je bila potrebna značajnija pomoć, i to prvenstveno finansijska. Manojlo je stoga rešio da krene u Francusku krajem 1399. godine, prepuštajući vlast svom sinovcu i nekadašnjem neprijatelju Jovanu VII.