ISTORIJA OSMANSKOG CARSTVA (17)

Pobeda ogorčenog mladića

Nikola Vaten
Poraz kod Ankare više je štetio Musi nego njegovoj braći. Zarobljen, on je bio očevidac smrti svoga oca u zarobljeništvu. Pošto mu je bilo dozvoljeno da njegovo telo prenese u Bursu, našao se u položaju siromašnog Mehmedovog rođaka. Ta nesrećna iskustva svakako upotpunjuju predstavu, možda pogrešnu, koju imamo o njemu: to je bio jedan fanatični, ogorčeni mladić teške naravi, potpuna suprotnost Sulejmanu.
Musa je ušao na teritoriju ovog potonjeg sa vojskom u kojoj su bili i Vlasi, Srbi i Bugari. Mirča, čijom se jednom od kćeri Musa oženio, imao je mnogo razloga da podrži nastojanja da se destabilizuju Osmanlije. Moguće je objasniti i prisustvo Stefana Lazarevića, koji više nije mogao da održi svoju vlast pred Đurđem Brankovićem, koga je podržavao Sulejman, bez pomoći Ugara. Pošto je Musa naimenovao za kazaskera čuvenog šejha Bedredina, koji je kasnije podigao ustanak protiv Mehmeda, možemo zaključiti da je igrao na kartu populističke politike, okupljajući oko sebe male, obične ljude, i Grke i muslimane, u borbi protiv aristokratije.
Ušavši u Rumeliju krajem 1409. godine, Musa je 13. februara 1410. godine odneo značajnu pobedu. Sulejman je morao što pre da pređe u Evropu. Okružen neprijateljima, našao je saveznika u Manojlu II. Sulejman se oženio jednom devojkom iz dinastije Paleologa i vratio je caru dva taoca. Poražen 15. juna 1410. godine u blizini Carigrada (bitka kod Kosmidiona), a zatim 11. jula kod Jedrena, Musa se povukao. Ponovo se vratio sledeće godine i iznenada je napao Sulejmana, koji je, pošto ga je napustilo nekoliko oficira, pokušao da pobegne, ali je uhvaćen i ubijen 17. februara 1411. godine. Musa je ostao jedini gospodar Rumelije: njegov uspeh potvrđen je odlukom Mlečana da pregovaraju sa njim o zadržavanju ustupaka koje im je dodelio njegov brat.
Došavši na vlast, Musa je nastavio borbu: napao je Stefana Lazarevića, koji ga je napustio nakon njegove pobede i koji je možda ohrabrivao drugog pretendenta da krene protiv njega. Isto je učinio i Manojlo II. U svakom slučaju, Musa je opseo Solun, Selimvriju (Silivri), Carigrad, nagovarajući cara da se okrene Mehmedu. Ovaj drugi se nije naročito radovao uspehu svoga brata i dogovor je bio brzo postignut. Musi su bile vezane ruke zbog protivljenja rumelijskih velikaša, na čijem su bogatstvu počivali njegovi ratni poduhvati. Neki od tih velikaša pridružili su se njegovim neprijateljima. Na njihovo insistiranje, Mehmed je prešao Bosfor vizantijskim brodovima. Ali, nakon što ga je Musa pobedio u bici kod Inxegiza (jul 1412), morao je da se vrati u Aziju, gde je ponovo uspostavio red i gde je mnogo pažljivije pripremao svoj povratak. Prikupivši sve svoje snage i postigavši dogovor sa begovima pograničnih oblasti, Stefanom Lazarevićem i Manojlom II, ponovo je prešao moreuze u junu 1413. godine. Musa je, 5. jula, bio primoran da se bori u oblasti Sofije. Pobeđen od mnogoljudnijih snaga, želeo je da pobegne, ali je uhvaćen i zadavljen. Rešivši se svoje braće, Mehmed je postigao ono na čemu je godinama radio: povratio je jedinstvo Osmanskog carstva.
Mehmed Čelebija je, dakle, postao sultan. Tu titulu Osmanlije su povremeno koristili od vremena Murata I; zna se da je Bajazit I tražio od kalifa u Kairu dozvolu da je nosi, ali se ona tek od XV veka bezuslovno koristi za titulisanje osmanskog vladara. Ni Sulejman ni Musa, koji su iskovali svoj novac, nisu imali aspiracije prema toj tituli. Stoga je važno istaći da je Mehmed, koji je verovatno jedini od četvorice braće imao carsku viziju, sebe proglasio sultanom 1407. godine. On je imao iste ambicije kao i njegov otac, ali je bio veoma oprezan i vodio je računa o ravnoteži snaga i trenutnim okolnostima. Mehmeda I osmanski, ali isto tako i vizantijski hroničari opisuju kao prijatelja hrišćana. To mišljenje se mora prihvatiti s rezervom. Svojom pobedom nad Musom Mehmed je postao jedini vođa dinastije Osmanlija, i tako je ipso facto bilo okončano međuvlašće. Zbog toga ga turska tradicija smatra naslednikom Bajazita I.
Građanski mir ipak nije bio stabilan: sve do smrti, sultan je morao da se bori sa narodnim pobunama i sa anadolskim emirima. Stoga mu je bilo veoma važno da izbegne spoljne sukobe. Svom savezniku, Manojlu II, Mehmed I je predao teritorije, vraćene Vizantiji po odredbama sporazuma iz 1403. godine. Kao potvrdu dobre volje sa svoje strane, car je proterao Orhana, Sulejmanovog sina, koji je bio zadržan kao talac. Oslepljen, princ je poslat u Akhisar. Mehmed I je sa druge strane potvrdio svoju mirotvornu politiku izaslanicima Srbije, Vlaške, Bugarske, vojvodstva Janjine, kao i despota Teodora. Međutim, Venecija se kasno odlučila na pregovore i za sporazum je bio potreban pomorski rat. Mehmed I nije odbio rat. Vodio je više pohoda: ka Negropontu (Eubeja) protiv Mlečana (jun 1414), ali takođe i ka Ugarskoj i Štajerskoj. Za vreme njegove vladavine osvojeni su gradovi Avlona (Valona/Flöre) i Đirokastro (1417. i 1418) u Albaniji. Manojlo II nije se dao prevariti, te je, počev od proleća 1415. godine, počeo ponovo da obnavlja ostatke utvrđenja Heksamiliona, i tako je presekao Korintski kanal.